мр Станислав Стевуљевић рођен је 21.12.1959. године у Крепољину, месту на Западним обронцима Хомољских планина. Основну школу завршио у родном месту. Природно-математички смер Гимназије завршио је у Петровцу на Млави. Школовање наставио на Вишој педагошкој школи у Београду где је стекао звање наставника Техничког образовања. Крајем друге године студија на Вишој педагошкој школи, због недостатка наставника ове струке, почиње да ради као наставник на замени породиље. Свој започети учитељски пут у ОШ “Владимир Назор” у београдском насељу Железник наставља од јесени те 1983. године. Ту ради све до пролећа 1984. када због повратка колегинице прелази да ради у ОШ “Љуба Ненадовић” у Жаркову. Учење ђака прекида од децембра 1986. до децембра 1987. године због одласка у Школу резервних артиљеријских официра у Задру, на одслужење војног рока. Због свог опозиционог синдикалног деловања, тадашње власти му нису дале сагласност да 1994. године настави каријеру као директор школе. То га је подстакло да се још више посвети струци и бива изабран за председника београдског Друштва наставника техничког образовања “Никола Тесла”, коју још увек обавља. Поред тога уписује се на студије Техничког факултету у Чачку – Група за Професора техничког образовања. У јесен 1995. завршава студије дипломским радом “Интерна телевизија у настави”, стекавши звање Професора техничког образовања. Своје академско школовање наставио је 2005. године уписавши магистарске студије на истом факултету. Последипломске студије окончава одбраном магистарског рада “Примена информатичких технологија у образовно васпитном раду основних школа ГО Раковица” стекавши звање Магистра педагошко техничких наука.
Из Жаркова након 18 година рада, 24. октобра 2001. прелази на место вршиоца дужности директора ОШ “Никола Тесла” у београдској Раковици. Ову функцију обавља до 24.септембра наредне године, када бива изабран за директора школе. Од тада до сада је четри пута реизабран и сада му тече пети мандат. Обављајући ову врло одговорну дужност често је био предмет најгрубљих напада појединаца, замерајући му чак и што превише времена проводи у школи и гаји велике количине цвећа. Увредама личне природе овде није место и нећемо их наводити. Одолевао је великом љубављу, нарочито посвећену ђацима. Ревност у строгости према позиву учења младих људи почињао је увек од себе. За неуспех својих ђака најмање криви њих. Негује дух успеха.
Радећи као учитељ Техничког образовања, са ученицима је више пута освајао прва места на општинским, градским, републичким и тада савезним такмичењима. За свој успешан рад са ђацима више пута је награђиван, а за свеукупан рад је понео и многа друштвена признања. Носилац је и Грамате коју му је доделио Његова Светост Патријарх Српски Иринеј за допринос у изградњи Храма Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у београдском насељу Ресник, где живи од 1988. године.
Отац је Милице, Марије, Мирјане и деда Миличиних ћерки Ане и Катарине, Маријиних близанаца Хелене и Петра.
Из Жаркова након 18 година рада, 24. октобра 2001. прелази на место вршиоца дужности директора ОШ “Никола Тесла” у београдској Раковици. Ову функцију обавља до 24.септембра наредне године, када бива изабран за директора школе. Од тада до сада је четри пута реизабран и сада му тече пети мандат. Обављајући ову врло одговорну дужност често је био предмет најгрубљих напада појединаца, замерајући му чак и што превише времена проводи у школи и гаји велике количине цвећа. Увредама личне природе овде није место и нећемо их наводити. Одолевао је великом љубављу, нарочито посвећену ђацима. Ревност у строгости према позиву учења младих људи почињао је увек од себе. За неуспех својих ђака најмање криви њих. Негује дух успеха.
Радећи као учитељ Техничког образовања, са ученицима је више пута освајао прва места на општинским, градским, републичким и тада савезним такмичењима. За свој успешан рад са ђацима више пута је награђиван, а за свеукупан рад је понео и многа друштвена признања. Носилац је и Грамате коју му је доделио Његова Светост Патријарх Српски Иринеј за допринос у изградњи Храма Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у београдском насељу Ресник, где живи од 1988. године.
Отац је Милице, Марије, Мирјане и деда Миличиних ћерки Ане и Катарине, Маријиних близанаца Хелене и Петра.